Kažu da malo pričam, ali da me dugo pamte.
Htedoh da napišem blog o svemu i svačemu, ali neću. Likovali bi neki nedo...ani.
Teško je bilo trpeti 2013.godinu, godinu u kojoj su me svi anatemisali, odricali se mene, sklanjali u stranu, uz to još i povreda koju sam vukao skoro tri meseca. A ja sam im vratio sa pobedama na skoro svim važnim trkama u Srbiji. Ove godine mi dodeliše i titulu najboljeg sportiste VS, nešto što sam trebao da osvojim barem još tri puta u poslednje četiri godine. Odjednom postah podoban i za tako nešto, samo se pitam da li to znači da sam sad rehabilitovan?
Sa druge strane, trpim posledice podrške jednoj mladoj osobi, koja bi se nalazila u istoj situaciji kao i ja da nismo reagovali na vreme. Verovatno malo ko zna šta se desilo, pa eto neka pročita ko hoće.
Pri povratku sa SEEOC-a, desila se rasprava oko sastava juniorskog tima za EYOC. Kao i svaki put, bilo je prodaje mesta, što nije ni čudno. Podržao sam stav da Milica Ilić treba da ide kao najbolja juniorka, da Vokri bude vođa tima, iako ide o svom trošku, a da OSS ne plaća drugom vođi tima. Naravno, selektor je našao sebi aranžman sa reprezentacijom Makedonije, a mene i bar još tri seniora je posle toga, u stilu malograđanske osvete, ponizio u izboru sastava za COMMOF. Kao razlog su navedena neispunjena očekivanja, jer su ipak uložena ogromna sredstva od nula dinara, a senior koji nastupa na tom takmičenju je bio dobar samo na klupskim trkama u seniorskoj konkurenciji. Imali smo mi još dobrih juniora, ali svi su odustajali kad shvate koliko je teško biti dobar senior.
I na kraju da objasnim neke stvari ljudima seljačkog porekla: čak i Olimpijski šampion ima trenera.
