уторак, 29. јануар 2013.

Kako sam postao lud (PORTFOLIO No 1)!!!


Kada sam u maju 2010.god polomio metatarzalnu koščicu, tražio sam sparing partnera za Dragu i njene treninge. U to vreme, jedina opcija je bila debeli trut od 120kg koji je mrzeo trčanje i čudio se šta mi to radimo u šumi. Pre nego što se oženio, uvek je mogao da istrči bar 10km lagano sa mnom, ali posle toga se odao porocima porodičnog života i dogurao do magične brojke 120!!!
Prvog dana tih majskih treninga, išao je 3km za nekih 20min i bacio peglu. Kako su se dani nizali, kilaža je bila sve manja i manja a kilometri sve veći i veći. Bio je to sjajan tandem- Draga Nikola, do momenta dok se Draga nije povredila. Posle toga kreće opaka zima gde za opkladu sa Edom Janićem ide prvi put 20km u šumi(Edo je zbog opklade morao ići još 5k iako je bio mrkli mrak).
Kilaža je postepeno padala i trut se ozbiljno primio na orijentiring i konačno shvatio šta mi to radimo. Sada je neizostavni deo svih naših treninga sa kilažom od oko 80kg(nestvarnih 40kg manje za 2god) i redovni učesnik i atletskih trka. Ove zime je spustio svoj rekord na Ušću za 2.30min i istrčao svoj prvi Beli kros. Treninzi postaju pravi atletski i već ove godine očekujem polumaraton ispod 1:20:00 i bar neka medalja sa Prvenstva Srbije.
Predstoji kamp u Mađarskoj i Sloveniji a posle toga duga sezona u Srbiji. Da li će ovo biti iznenađenje sezone ili samo najavu za sledeću-videćemo već u martu na Fruškoj gori.
Do tada, nekadašnji trut može postati primer svima kako se redovno radi, trenira, uči i bori sa svoj klub i konačno - lakše živi sa 40kg manje.
U zdravom telu, zdrav duh-UH!!!





недеља, 13. јануар 2013.

Idu dani...

Posle tronedeljne pauze u oktobru i novembru, opet ću morati da napravim pauzu bez vidljivog kraja. U toku lagane nedelje pred Novogodišnju trku, osetio sam bolove u desnom kolenu koji nisu slutili na dobro. Nisam bio svestan u prvom momentu koliko je ozbiljno, pa sam pokušavao još nekoliko dana da izbegnem neizbežno - pauzu bez vidljivog kraja i sa neizvesnim krajem. Ispostavilo se da imam povredu meniskusa i kako stvari stoje, za mene je ova O sezona završena u januaru. Najbolje što može da mi se desi je da se oporavim bez operacije, ali...Do tada, drugi su na potezu. Jedino što mi uspeva ove godine je nervoza.
P.S. U međuvremenu sam saznao ko je najbolji sportista socijalne ustanove, valjda nisam bio dovoljno dobar čovek ove i poslednje tri godine, ni dovoljno mlad, ni dovoljno žensko. Tako vam je to kad imate privatnu firmu!!! 

среда, 02. јануар 2013.

Dan kada sam rekao ZBOGOM!!!

Možda nije kasno sa 33god okrenuti se sebi i reći ZBOGOM svim onim navikama koje sam temeljno ugrađivao u svoj život. Probuditi se na tlu koje se vekovima zove Srbija, trenutno znači isto što i glumiti u filmu "Trumanov šou" sa Džimom Kerijem ili se buditi na Dan mrmota, jer mi smo godinama u zapletu neke niskobudžetne drame na oronulim daskama pozorišta bez publike. Mi smo sami sebi publika, niko nas ne gleda, niko nam neće tapšati na kraju predstave, koja čini se nikad neće doživeti epilog.
Doživeti sreću postaje privremena mera, jer ako naša sreća zavisi od postupaka drugih ljudi onda stvarno ne možemo biti srećne osobe. Boriti se protiv tih ljudi svrstava nas u kategoriju Don Kihota, čoveka kojega niko nije sreo, ali predanja kažu da se borio protiv vetrenjača. Vetrenjače nisu cilj ovog posta, ali toliko njih je oko nas da se ponekad upitam zašto ne koristimo tu energiju vetra da pravimo struju? Možda bi struju plaćali jeftinije, uz naravno neizbežnu TV pretplatu.
Posle preguranih, verovatno, više od pola života, shvatio sam da sam stekao dve torbe stvari za trening, dve platne kartice, laptop i belog PUNTA sa troje vrata i polomljenim farom, ostvaren dečački san da postanem pilot i jednu neuspešnu sportsku karijeru(bez OI sportista je nula). Faktički ništa i mogu se svrstati u kategoriju ljudi koja kaže SVE SVOJE NOSIM SA SOBOM. Dobro, ja sve svoje mogu poneti sa sobom, ali ionako mi je gepek pun gluposti pa ih ne nosim. 
Malo sam se bavio sobom i uvek sam gledao kako da druge poguram, da im pomognem na uštrb svih stvari koje sam sebi uskraćivao. Kažu da je čovek veliki onoliko koliko pruži drugima, ali šta sam pružio sebi? Ah da, dve torbe stvari, zaboravih.
Nikada nisam slavio Novu godinu i pravio presek života tog 31. decembra, to redovno uradi banaka sa svojim zateznim kamatama, ali ovaj dan posle kad sam se probudio bio je drugačiji. Bilo je vreme da se pogledam u ogledalo, da priznam sebi da neću nikada otići na OI, da ne mogu da imam decu, da će moje kosti ostati ovde, da neće zbog mene stati vetrenjače i da ne mogu kupiti drugi život.
 Na sportskom blogu pišem o prolaznosti života. Možda sam ja vetrenjača?