Malo šume

Danas sam posle tronedeljne pauzr napravio trening u šumi. Trening je bio kombinacija srednje distance, sprinta i koridora. 100minuta u šumi je dovoljno za početak tehničkih treninga

Obrni, okreni, ništa se ne menja!

Plazma je tako dobar keks.
Završi se i ova sezona a niko ne vidi nikakav napredak u srpskom orijentiringu. Žao mi je što je tako. Neće se skoro ponoviti generacija koja je došla iz vojske, a koja se trenutno povlači, nemotivisana za dalji rad. Ono što sam više puta isticao je da je seniorski sastav kruna sporta i saveza, ali niko me nije slušao, i već godinama se guraju ljudi koji prestanu da dolaze na trke u 18-oj godini. Napretka tako neće biti, a nećemo skoro ni preći u veću kategoriju sportova.
Ono što sam mogao to sam i uradio. Ove godine sam imao peh pred Evropsko prvenstvo i do kraja sezone sam pokušavao samo da uđem nepovređen u novi ciklus priprema za sledeću godinu. Nažalost, toliko smo nisko pali da iako sam bio u lošoj formi, samo Ugor mi je s vremena na vreme parirao na nekim trkama, ali on već deluje nezainteresovan za orijentiring. Zašto li je to tako?
Pojedini centri me ne vole zato što jednostavno nemaju rešenje za svoju nemoć. Meka orijentiringa, kako neki sebe vide, mogla je samo da uči sa kampa na Kopu. Ko je bio tamo video je kako treba da se radi. Žalosno je što se i dalje pare troše na pogrešan način, prave se poslovi prijateljima, muva se na račun sirotinjskog Saveza. Kad bi samo pogledali kako se ljudi okolo organizuju ili kad bi upotrebili net da vide šta rade, videli bi da su samo zečevi u praznom loncu.
Spremam se opet, biću spremniji nego letos, izvolite gospodo koji me ne volite-pobedite me!

Srpski orijentiring je trenutno u bunilu i nadam se da ću završiti neke preliminarne dogovore sa sponzorima i smoći snage i sredstava za nastupe sledeće godine.
Ja ću i dalje jesti plazmu.

Svašta nešto

U poslednjih nekoliko nedelja bio sam na par trka sa kojih su karte ispod.

Ukratko, kvalifikacije u Mađarskoj sam podbacio, promašio sam prvu kontrolu i nisam ušao u A finale. U B finalu 4.mesto. Sledećeg dana zanimljiva ekipna score trka, vreme 82.10, dužina 9.8km.
Posle toga Usije koje su me oduševile koliko ništa ne prepoznajem na terenu od onoga što vidim na karti. Sledećeg dana je bio sprint u V.Gradištu sa kojeg nosim lepe uspomene na kolenima( pao sam i razbio sam oba kolena),varijante glupe do bola, ali šta ću to je sprint i ne volim ga.
Poslednjeg vikenda sam bio na Zlatiboru. Lep teren, glupe staze, bar su organizatori prijatni ljudi, ali šta da se radi, ipak IOF kontrolor zna kako se staze postavljaju.
A sad pauza do Mađarske( ne od treninga već od trka)!!!

Prete mi smrću

Zbog toga što dobijam pretnje smrću zbog pošteno obavljenog posla na kampu i zbog sujete nekih koji me zbog toga napadaju, zbog indolentnog ponašanja ljudi u Savezu i neiskazanje želje da se nešto promeni, ali i zbog svih onih koji me podržavaju odlučio sam sledeće:

TRENIRAĆU JOŠ VIŠE I JAČE, BIĆE SVE TEŽE POBEDITI ME I MOJI CILJEVI I DALJE OSTAJU FINALA SVETSKOG I EVROPSKOG PRVENSTVA, KAO I BODOVI U SVETSKOM KUPU, A NE BALKANSKA TURISTIČKA PUTOVANJA.

Hvala svima koji su me podržali u mojim odlukama.

Par dana posle

Par dana posle Samanjca još uvek osećam umor u nogama, ali pošto imam nove ciljeve ne mogu ići na more ili u kafanu, niti dozvoliti da nabacim par kilograma viška kao neki reprezentativci. Tek sad vidim kolika je razlika između onog Blaža od pre tri godine i danas. Možda sam u nedelju posle trke drugo mesto smatrao neuspehom, ali kada vidim koliko sam ipak napredovao za tri godine ni to drugo mesto nije loše. Nadam se da ću pronaći lovu da sledeće godine učestvujem na jačim trkama i da valjda neću imati peh sa povredama, kao što je lom stopala od ove godine. Ostaje samo žal što sam posle loma stopala sve treninge i fokus preusmerio na BOC, ali zbog poznatih događaja od toga nema ništa.

Već sledeće nedelje, dok neki budu na reprezentativnoj ekskurziji, idem na Prvenstvo Mađarske u sprintu. Sprint nije moja omiljena disciplina, ali uvek je lepo učestvovati u konkurenciji od preko stotinjak ljudi, i to još dve trke u jednom danu, kvalifikacije i finale. Nadam se da ću ovog puta ući u A finale i u nedelju od 15h boriti se za plasman u prvih 6mesta.

Posle te trke, fokus bacam na Prvenstvo Mađarske na dugim distancama, 16.-17.10. negde u planinama kod Vesprema. To će ujedno biti i poslednje takmičenje za koje se spremam za ovu godinu, a sva takmičenja na koja budem išao do tada imaće samo trening funkciju i ići ću bez posebne pripreme i odmora. Do tada se vraćam treninzima i pokušaću da izbegnem planinare i šetače što je više moguće.

Samanjac ( iliti PLAZMA-neke stvari se nikada neće promeniti)

Prošlog vikenda sam shvatio koliko stvari mogu izgledati drugačije kada se gledaju sa iste pozicije.
Dugo sam čekao nedeljnu trku na strašnom Samanjcu(ovo strašan je zbog kamenja a ne zbog toga što je teren tehnički zahtevan kao što mnogi misle), a kao propratna pojava je bio subotnji sprint na Grzi, koji se bodovao za Kup Srbije.

Trka u subotu je bila kao i mnoge u Srbiji, taman da se upotpuni prazan dan i da se ljudi dobro izgrebu. Ne shvatam poentu ovakvih trka, ali pošto sam uzeo 100poena i obezbedio pobedu u Kupu Srbije sve im je oprošteno.

I dolazi nedelja. Start trke je sve bliži a ja sam skroz bio neispavan. Dozvolio sam sebi luxuz da dve noći provedem u džungli od grada - Jagodini, boraveći u kući između diskoteke i kafane. Dve noći bez sna su mnogo. Došao sam na start neispavan, nervozan i da nije bilo Prvenstvo i Samanjac, ne bih sigurno startovao, ovako... Imao sam prostu taktiku, ne pogrešiti i ići pravo koliko god je moguće, jer su mi noge bile kao kamenje teške. Krenuo sam bez ikakvog respekta prema terenu i maltene do 13.kontrole nisam imao nikakvih problema sa kartom. 13.konrola mi je dodala nekih 90sek vremena jer sam ubeđen da je nisko postavljena u odosu na teren, odnosno karta tu nije baš najsrećnija. Voleo bih da vidim trekove drugih trkača na tom mestu. Usput sam obilazio neke trkače iz svih kategorija i konačno trčao sam trku, bez šlepera. I kada sam već omirisao kraj napravio sam krug od oko 4min posle 24.kontrole. Izlazeći sa kontrole na 10sek sam bacio fokus sa karte i nisam mogao da se lociram sledeća 3min, koja su na kraju bila odlučujuća da izgubim prvo mesto na Prvenstvu. Kada sam se locirao i pogledao na sat bilo mi je jasno da je to veliko kucanje ali sam do kraja nastavio u istom ritmu. Pred kraj opet pravim još nekih 90sek greške i mirno ulazim u cilj, čuvši da sam drugi. Bilo mi je jasno i pre početka trke na niko drugi neće biti u konkurenciji osim nas dvojice, što se i ostvarilo, Ugor prvi, ja drugi. Mnogo dobra karta i teren, malo me iznenadilo sto nisu iskoristili centralni deo karte nego samo krajeve.
Ukupno na Južnom kučaju treće mesto, drugo mesto na Prvenstvu Srbije na dugim distancama.

I kako svaka priča ima poentu, i ova me je nečemu naučila. Nisam znao dosada da reprezentacija služi za čašćavanje, motivisanje, nagrađivanje i odmor. Naša reprezentacija koja će nastupiti na Balkanijadi je skup masnih šetača, šlepera, alkosa i planinara koje treba nagraditi učešćem u istoj, čast izuzecima. Pošto je moje shvatanje sporta drugačije, odnosno takvo da se reprezentativni dres mora zaslužiti radom i rezultatima, neću nastupati na Balkanijadi. Ove godine su reprezentaciju sastavljali humanisti, rekreativci i planinari pa je poenta za sve one koji žele da udju u istu da sledeće godine što manje treniraju, što ređe dolaze na trke, što češće se bude pijani i što manje gledaju kartu na trkama i biće sigurno u konkurenciji za Balkanijadu, a još i ako se lepo smeše možda ih pošalju i na WOC, EYOC ili JWOC. Samo me interesuje šta će biti ako ne osvoje 3.mesto u ukupnom plasmanu, hoće li članovi UO skupiti pare iz svojih džepova koje će potrošiti za neke na BOC-u i vratiti ih na račun Saveza zbog svojih odluka, ili iz moralnih razloga se povući ili će kao i do sada mirno gledati kako sport propada? Ovo je ipak sport, a oni svi zajedno imaju manje pretrčanih kilometara u životu nego ja godišnje, ali nažalost imaju pravo pogrešnog odlučivanja. Nazdravlje vam bilo. Ja sam svoje obavio, odradio sam kamp za džabe, zanemario svoje treninge zarad drugih, a onda je moje mišljenje, analiza i ja sam pomnoženo sa nulom.

Zato je srpski orijentiring kao PLAZMA-neke stvari se nikada neće promeniti.

Kopaonik open 2010

Kokošari, jajare i goveda. Dovoljan opis takmičenja sa nažalost dobrim kartama.






Trekove mi sat nije zapamtio tako da kačim samo karte. I još po neko govedo.
Rezultate možete pogledati ovde.

Kunfeherto cup

Prošle zime sam uradio mnogo treninga i imao sam velika nadanja, ovo leto sam preležao, prevozio i nervirao se. Ali idemo dalje. If you can dream it, you can do it!!!

Prošle nedelje sam u okviru priprema za Kopaonik open odlučio da odem u Kunfeherto na trening trku. Tačno je da teren nema veze sa onim na Kopu ali trka je trka, uvk dobra za podizanje forme i samopouzdanja. Jedva sam je istrčao, jer sam statovao maltene u podne, na preko 30stepeni, po pesku, ali svima je bilo isto. Trudio sam se da ne grešim i uspeo sam. Završio sam trku sa ne više od 1min greške zbog stajanja u zoni kontrole, a što se tiče trčanja, e tu sam zaribao. Cilj sam čekao sa prve tećine trke. Na kraju 10km za 57.54min, prvo mesto, ali najbitnije je da mi se lagano vraća samopouzdanje i da sam siguran u ono što radim.
Za dva dana kreće serijal od 6 trka za 5dana. Nisam spreman za ovo takmičenje. Kako će telo odreagovati videćemo, mislim da nemam snage za sve trke, ali ceniću na licu mesta kako se osećam. Opet Rtanj, opet Kop, opet dobre trke.

Divčibare 2010

Konačno! Posle više od 6 nedelja pauze zbog loma stopala, kao i što sam najavio pre mesec dana, odlučio sam da probam da trčim trku na Divčibarama. Krenuo sam sa treninzima par dana pre i zato sam odlučio da idem sigurnu trku a noge kako me nose. Naravno da biciklizam i trčanje nemaju nikakve veze ali mogu konstatovati da su me tročasovne vožnje koliko toliko ostavile u ritmu, pa se nadam da će dalji tok oporavka lakše ići.

Generalno, oba dana sam jedva trčao na stazi ali sam se borio iz petnih žila za svaki metar. Prvog dana sam pogrešio već kod prve kontrole ali me to nije omelo. Već kod treće sam odlučio da treba da pobedim Milana Bačanca i da treba da razmišljam kao on. Treća definitvno nije bila na svom mestu što se vidi i na treku. Onda kriterijum crtanja livada i rastera mi je bio jasan da nije dobar na 12. kontroli jer je raster livada a livada raster pa gubim vreme na čistini pre kontrole. Posle toga nisam imao taktičkih grešaka pa se to odrazilo i na vreme. Bio sam prvi sa prednošću od tri sekunde. Nisam mogao da verujem ali bilo mi je drago. (9.3km-82.14).

Drugog dana sam se razmišljao da li da izađem na stazu zbog bola u stopalu ali sam ipak prelomio da izađem. Dosadna kiša je padala sve vreme trke i ne pamtim kad sam se ovoliko smrzao usred leta. Taktika - razmišljati kao Bačanac. Krenuo sam mirno i već na 4.kontroli stižem Ugora i Dokmana samo zato što sam ispoštovao taktiku, a i kontrola je postavljena na jarak pre, tako da oni koji su razmišljali logično tu su napravili grešku. Na petoj pravim grešku zato što sam uzbrdo ispratio ovu dvojicu i tu odlučujem da ne prihvatim njihov ritam i da nastavim sam svoju trku. već kod 7. kontrole vidi se koliko je loše postavljena i nacrtana karta, a isto i kod tri sledeće kontrole, koje su sve orijentirce bacile u rebus. Od tih kontrola pa do kraja trudio sam se da održim isti ritam trčanja jer sam definitivno nespreman i trebaće dosta vremena da se vratim u ritam. Na kraju još jedno iznenađenje, opet sam prvi sa 22sek prednosti.(8.5km-75.14).

Ukupno sam bi prvi sa 25sek prednosti u odnosu na Ugora. Naravno da sam bio srećan zbog činjenice da se nisam nadano ni plasmanu u prvih pet a služi mi i kao satisfakcija za sve vreme provedeno na biciklu u poslednjih nekoliko nedelja, za propušteni EOC i nerviranje zbog glupog prenosa iz Bugarske. Valjda će i meni krenuti nabolje!

Experiment

Nikada u životu nisam vozio bajs a ovih dana sam prinuđen da se družim sa njim oko 3h dnevno, iliti od 60-80km. Pokušavam da simuliram trkačke treninge u vidu promena brzine i tako motam do besvesti. To mi je jedini način da nateram organizam da nastavi da luči endorfin, jer sam sigurno zavisnik. Iako su me doktori ubeđivali da imam samo upalu ligamenata na stopalu, ispostavilo se da sam polomio 4.metatarzalnu koščicu i verovatno neću trčati još dve nedelje. Nadam se da ću se oporaviti do trke na Divčibarama, a gore ću, nadam se, trčati trku bez ijednog dana trkačkog treninga, tj. voziću bajs do tada. Ako noga ne može da trči onda mora da mota pedalu tri sata. Videćemo šta će ispasti iz tog experimenta, ali se samo tešim time što sam ubeđen da je organizam svojevrsna štedna knjižica i da se neke stvari samo gomilaju i ne mogu se zaboraviti, pa valjda ni ja neću zaboraviti da trčim. Doktori kažu da mogu ostati u formi ako samo vozim bicikl, ali mislim da je to ipak samo mit. Još tri nedelje i videćemo da li je mit istinit.