Prete mi smrću

Zbog toga što dobijam pretnje smrću zbog pošteno obavljenog posla na kampu i zbog sujete nekih koji me zbog toga napadaju, zbog indolentnog ponašanja ljudi u Savezu i neiskazanje želje da se nešto promeni, ali i zbog svih onih koji me podržavaju odlučio sam sledeće:

TRENIRAĆU JOŠ VIŠE I JAČE, BIĆE SVE TEŽE POBEDITI ME I MOJI CILJEVI I DALJE OSTAJU FINALA SVETSKOG I EVROPSKOG PRVENSTVA, KAO I BODOVI U SVETSKOM KUPU, A NE BALKANSKA TURISTIČKA PUTOVANJA.

Hvala svima koji su me podržali u mojim odlukama.

Par dana posle

Par dana posle Samanjca još uvek osećam umor u nogama, ali pošto imam nove ciljeve ne mogu ići na more ili u kafanu, niti dozvoliti da nabacim par kilograma viška kao neki reprezentativci. Tek sad vidim kolika je razlika između onog Blaža od pre tri godine i danas. Možda sam u nedelju posle trke drugo mesto smatrao neuspehom, ali kada vidim koliko sam ipak napredovao za tri godine ni to drugo mesto nije loše. Nadam se da ću pronaći lovu da sledeće godine učestvujem na jačim trkama i da valjda neću imati peh sa povredama, kao što je lom stopala od ove godine. Ostaje samo žal što sam posle loma stopala sve treninge i fokus preusmerio na BOC, ali zbog poznatih događaja od toga nema ništa.

Već sledeće nedelje, dok neki budu na reprezentativnoj ekskurziji, idem na Prvenstvo Mađarske u sprintu. Sprint nije moja omiljena disciplina, ali uvek je lepo učestvovati u konkurenciji od preko stotinjak ljudi, i to još dve trke u jednom danu, kvalifikacije i finale. Nadam se da ću ovog puta ući u A finale i u nedelju od 15h boriti se za plasman u prvih 6mesta.

Posle te trke, fokus bacam na Prvenstvo Mađarske na dugim distancama, 16.-17.10. negde u planinama kod Vesprema. To će ujedno biti i poslednje takmičenje za koje se spremam za ovu godinu, a sva takmičenja na koja budem išao do tada imaće samo trening funkciju i ići ću bez posebne pripreme i odmora. Do tada se vraćam treninzima i pokušaću da izbegnem planinare i šetače što je više moguće.

Samanjac ( iliti PLAZMA-neke stvari se nikada neće promeniti)

Prošlog vikenda sam shvatio koliko stvari mogu izgledati drugačije kada se gledaju sa iste pozicije.
Dugo sam čekao nedeljnu trku na strašnom Samanjcu(ovo strašan je zbog kamenja a ne zbog toga što je teren tehnički zahtevan kao što mnogi misle), a kao propratna pojava je bio subotnji sprint na Grzi, koji se bodovao za Kup Srbije.

Trka u subotu je bila kao i mnoge u Srbiji, taman da se upotpuni prazan dan i da se ljudi dobro izgrebu. Ne shvatam poentu ovakvih trka, ali pošto sam uzeo 100poena i obezbedio pobedu u Kupu Srbije sve im je oprošteno.

I dolazi nedelja. Start trke je sve bliži a ja sam skroz bio neispavan. Dozvolio sam sebi luxuz da dve noći provedem u džungli od grada - Jagodini, boraveći u kući između diskoteke i kafane. Dve noći bez sna su mnogo. Došao sam na start neispavan, nervozan i da nije bilo Prvenstvo i Samanjac, ne bih sigurno startovao, ovako... Imao sam prostu taktiku, ne pogrešiti i ići pravo koliko god je moguće, jer su mi noge bile kao kamenje teške. Krenuo sam bez ikakvog respekta prema terenu i maltene do 13.kontrole nisam imao nikakvih problema sa kartom. 13.konrola mi je dodala nekih 90sek vremena jer sam ubeđen da je nisko postavljena u odosu na teren, odnosno karta tu nije baš najsrećnija. Voleo bih da vidim trekove drugih trkača na tom mestu. Usput sam obilazio neke trkače iz svih kategorija i konačno trčao sam trku, bez šlepera. I kada sam već omirisao kraj napravio sam krug od oko 4min posle 24.kontrole. Izlazeći sa kontrole na 10sek sam bacio fokus sa karte i nisam mogao da se lociram sledeća 3min, koja su na kraju bila odlučujuća da izgubim prvo mesto na Prvenstvu. Kada sam se locirao i pogledao na sat bilo mi je jasno da je to veliko kucanje ali sam do kraja nastavio u istom ritmu. Pred kraj opet pravim još nekih 90sek greške i mirno ulazim u cilj, čuvši da sam drugi. Bilo mi je jasno i pre početka trke na niko drugi neće biti u konkurenciji osim nas dvojice, što se i ostvarilo, Ugor prvi, ja drugi. Mnogo dobra karta i teren, malo me iznenadilo sto nisu iskoristili centralni deo karte nego samo krajeve.
Ukupno na Južnom kučaju treće mesto, drugo mesto na Prvenstvu Srbije na dugim distancama.

I kako svaka priča ima poentu, i ova me je nečemu naučila. Nisam znao dosada da reprezentacija služi za čašćavanje, motivisanje, nagrađivanje i odmor. Naša reprezentacija koja će nastupiti na Balkanijadi je skup masnih šetača, šlepera, alkosa i planinara koje treba nagraditi učešćem u istoj, čast izuzecima. Pošto je moje shvatanje sporta drugačije, odnosno takvo da se reprezentativni dres mora zaslužiti radom i rezultatima, neću nastupati na Balkanijadi. Ove godine su reprezentaciju sastavljali humanisti, rekreativci i planinari pa je poenta za sve one koji žele da udju u istu da sledeće godine što manje treniraju, što ređe dolaze na trke, što češće se bude pijani i što manje gledaju kartu na trkama i biće sigurno u konkurenciji za Balkanijadu, a još i ako se lepo smeše možda ih pošalju i na WOC, EYOC ili JWOC. Samo me interesuje šta će biti ako ne osvoje 3.mesto u ukupnom plasmanu, hoće li članovi UO skupiti pare iz svojih džepova koje će potrošiti za neke na BOC-u i vratiti ih na račun Saveza zbog svojih odluka, ili iz moralnih razloga se povući ili će kao i do sada mirno gledati kako sport propada? Ovo je ipak sport, a oni svi zajedno imaju manje pretrčanih kilometara u životu nego ja godišnje, ali nažalost imaju pravo pogrešnog odlučivanja. Nazdravlje vam bilo. Ja sam svoje obavio, odradio sam kamp za džabe, zanemario svoje treninge zarad drugih, a onda je moje mišljenje, analiza i ja sam pomnoženo sa nulom.

Zato je srpski orijentiring kao PLAZMA-neke stvari se nikada neće promeniti.

Kopaonik open 2010

Kokošari, jajare i goveda. Dovoljan opis takmičenja sa nažalost dobrim kartama.






Trekove mi sat nije zapamtio tako da kačim samo karte. I još po neko govedo.
Rezultate možete pogledati ovde.

Kunfeherto cup

Prošle zime sam uradio mnogo treninga i imao sam velika nadanja, ovo leto sam preležao, prevozio i nervirao se. Ali idemo dalje. If you can dream it, you can do it!!!

Prošle nedelje sam u okviru priprema za Kopaonik open odlučio da odem u Kunfeherto na trening trku. Tačno je da teren nema veze sa onim na Kopu ali trka je trka, uvk dobra za podizanje forme i samopouzdanja. Jedva sam je istrčao, jer sam statovao maltene u podne, na preko 30stepeni, po pesku, ali svima je bilo isto. Trudio sam se da ne grešim i uspeo sam. Završio sam trku sa ne više od 1min greške zbog stajanja u zoni kontrole, a što se tiče trčanja, e tu sam zaribao. Cilj sam čekao sa prve tećine trke. Na kraju 10km za 57.54min, prvo mesto, ali najbitnije je da mi se lagano vraća samopouzdanje i da sam siguran u ono što radim.
Za dva dana kreće serijal od 6 trka za 5dana. Nisam spreman za ovo takmičenje. Kako će telo odreagovati videćemo, mislim da nemam snage za sve trke, ali ceniću na licu mesta kako se osećam. Opet Rtanj, opet Kop, opet dobre trke.

Divčibare 2010

Konačno! Posle više od 6 nedelja pauze zbog loma stopala, kao i što sam najavio pre mesec dana, odlučio sam da probam da trčim trku na Divčibarama. Krenuo sam sa treninzima par dana pre i zato sam odlučio da idem sigurnu trku a noge kako me nose. Naravno da biciklizam i trčanje nemaju nikakve veze ali mogu konstatovati da su me tročasovne vožnje koliko toliko ostavile u ritmu, pa se nadam da će dalji tok oporavka lakše ići.

Generalno, oba dana sam jedva trčao na stazi ali sam se borio iz petnih žila za svaki metar. Prvog dana sam pogrešio već kod prve kontrole ali me to nije omelo. Već kod treće sam odlučio da treba da pobedim Milana Bačanca i da treba da razmišljam kao on. Treća definitvno nije bila na svom mestu što se vidi i na treku. Onda kriterijum crtanja livada i rastera mi je bio jasan da nije dobar na 12. kontroli jer je raster livada a livada raster pa gubim vreme na čistini pre kontrole. Posle toga nisam imao taktičkih grešaka pa se to odrazilo i na vreme. Bio sam prvi sa prednošću od tri sekunde. Nisam mogao da verujem ali bilo mi je drago. (9.3km-82.14).

Drugog dana sam se razmišljao da li da izađem na stazu zbog bola u stopalu ali sam ipak prelomio da izađem. Dosadna kiša je padala sve vreme trke i ne pamtim kad sam se ovoliko smrzao usred leta. Taktika - razmišljati kao Bačanac. Krenuo sam mirno i već na 4.kontroli stižem Ugora i Dokmana samo zato što sam ispoštovao taktiku, a i kontrola je postavljena na jarak pre, tako da oni koji su razmišljali logično tu su napravili grešku. Na petoj pravim grešku zato što sam uzbrdo ispratio ovu dvojicu i tu odlučujem da ne prihvatim njihov ritam i da nastavim sam svoju trku. već kod 7. kontrole vidi se koliko je loše postavljena i nacrtana karta, a isto i kod tri sledeće kontrole, koje su sve orijentirce bacile u rebus. Od tih kontrola pa do kraja trudio sam se da održim isti ritam trčanja jer sam definitivno nespreman i trebaće dosta vremena da se vratim u ritam. Na kraju još jedno iznenađenje, opet sam prvi sa 22sek prednosti.(8.5km-75.14).

Ukupno sam bi prvi sa 25sek prednosti u odnosu na Ugora. Naravno da sam bio srećan zbog činjenice da se nisam nadano ni plasmanu u prvih pet a služi mi i kao satisfakcija za sve vreme provedeno na biciklu u poslednjih nekoliko nedelja, za propušteni EOC i nerviranje zbog glupog prenosa iz Bugarske. Valjda će i meni krenuti nabolje!

Experiment

Nikada u životu nisam vozio bajs a ovih dana sam prinuđen da se družim sa njim oko 3h dnevno, iliti od 60-80km. Pokušavam da simuliram trkačke treninge u vidu promena brzine i tako motam do besvesti. To mi je jedini način da nateram organizam da nastavi da luči endorfin, jer sam sigurno zavisnik. Iako su me doktori ubeđivali da imam samo upalu ligamenata na stopalu, ispostavilo se da sam polomio 4.metatarzalnu koščicu i verovatno neću trčati još dve nedelje. Nadam se da ću se oporaviti do trke na Divčibarama, a gore ću, nadam se, trčati trku bez ijednog dana trkačkog treninga, tj. voziću bajs do tada. Ako noga ne može da trči onda mora da mota pedalu tri sata. Videćemo šta će ispasti iz tog experimenta, ali se samo tešim time što sam ubeđen da je organizam svojevrsna štedna knjižica i da se neke stvari samo gomilaju i ne mogu se zaboraviti, pa valjda ni ja neću zaboraviti da trčim. Doktori kažu da mogu ostati u formi ako samo vozim bicikl, ali mislim da je to ipak samo mit. Još tri nedelje i videćemo da li je mit istinit.

IN THE GARAGE NOW (EOC LIVE iz kreveta)

"Previše ozbiljno sam shvatio ovaj život". Verovatno zbog toga sada samo ležim i vozim bajs umesto da se pakujem za Bugarsku. Kao i svaki put do sada ponovo sam hteo da ozdravim preko noći, umesto da ležim još jednu nedelju otišao sam u Sloveniju, ponovo se povredio, ne mogu da hodam i sada se samo nadam da će naprslina stopala zarasti do kraja juna.
A u Sloveniji smo prešli preko 1500km, bili u nekoliko mesta, karata, trka, neki su trčali dok sam ih ja slikao....
Trčao sam samo štafetu poslednjeg dana, mada nisam trebao ni to, ali srce i luda pamet me nateraše i sada..... Birao sam samo puteve i bežao sam od trčanja po šumi, mada me ni to nije spasilo.

Samo se nadam da će imati dobar prenos iz Primorskog, a momcima želim da se dočepaju toliko očekivanog finala.

Kako ću propustiti dobre stvari?

Protekla nedelja je imala tako dobar početak a tako bedan kraj. Nakon dobro odrađenog pripremnog perioda i dobrog početka sezone, odlučio sam da oborim formu pred EOC i takmičenja u junu u Mađarskoj što je rezultiralo lošim rezultatima na Rajcu. Bio sam težak i umoran i bez fokusa na trke zbog umora,ali sam znao šta radim i nisam se mnogo uzbuđivao.

Nastavio sam sa završnim pripremama za EOC i sve je teklo dobro do juče ujutru. Ustao sam sa bolom u stopalu i mislio sam da je od umora. Na poslu sam primetio mali otok na stopalu i bojao sam se da može biti ozbiljno. Popodne sam otišao na trening sa namerom da uradim intervale kao nadražaj za trku u Mađarskoj na koju sam tebao da idem u nedelju ali sam morao da prekinem trening zbog bolova u stopalu. Odmah mi je bilo jasno da je to povreda koju sam imao prošle godine i da je ovo kraj nekih mojih nadanja.
Sad ležim u krevetu sa natečenim stopalom i naprslom 4.metetarzalnom koščicom. Svestan sam da propuštam pripreme u Sloveniji, EOC u Bugarskoj i da me čeka dve-tri nedelje nervoze zbog toga što ne mogu da trčim i što propuštam trke za koje se spremam poslednjih 7-8meseci. Najgore od svega je što sam ovo isto prošao i prošle godine usred sezone i postaje mi dosta svega. Teško je izaći jači iz ovoga.

Prvenstva Srbije ( Smederevo i Oplenac)

Proteklog vikenda sam trčao dve sprrint trke, kraću i dužu, sa podjednakim učinkom - dva druga mesta.

Prvog dana je mesto zločina bilo Smederevo. Rani dolazak, priprema za trku, druženje, malo smeha, zagrevanje i onda šamar. Na malo neprijatnom vetru smo zagrejani čekali pola sata da počne start bez ikakvog nagoveštaja kad će krenuti. Posle 30min zakašnjenja trka je krenula. Iz ne znam kog razloga, trku sam krenuo sporo i do 5. kontrole sam imao osećaj da se vučem. Tu sam pokušao da ubrzam i na trenutak uspeo, ali nisam imao svežine da držim jak tempo do kraja. Na par mesta sam ušao u pogrešan prolaz što me na kraju i koštalo prvog mesta. Bio sam drugi za velikih 6sek ali 1sek ispred trećeg i 3sek ispred četvrtog. Odavno nije bila neka ovako tesna trka na našim prostorima.

Drugog dana sam trčao na Oplencu i to je bilo Prvenstvo Srbije na kratkim distancama. Karta ista kao prošle godine sa dodatim delom iza hotela koji je začinio trku, ali koji je u suštini bio veoma prost. Ispada da kukam, ali pre starta mi nije bilo dobro i ispovraćao sam se desetak minuta pre startnog vremena. Međutim, ovde sam izgubio od samog sebe. Krenuo sam sigurno prvi deo trke do ulaska u žbunje, a tada sam napravio neobjašnjivu grešku. Posle kontrole broj 45 tražio sam kontrolu 46 iako je moja kontrola bila broj 50. Ne znam ni odakle mi pomisao da tražim 46, odnosno nisam ni pogledao opise već sam išao po automatizmu. Kada sam našao broj 50 počeo sam da jurim za brojem 46 i našao je jer su bile relativno blizu,ali mi se nije karta poklapala u glavi. Onda sam pogledao opise i video da mi treba broj 50. Izgubio sam 1.45min na toj kontroli, ali sam zaostatak bio nadoknadio u prvom leptiru sa dobro istrčanim kontrolama, ali sam pred kraj drugog leptira napravio 30sek greške provlačeći se kroz žbunje i to je bila razlika koja je ostala do kraja i što je bilo dovoljno opet za drugo mesto. Posle trke sam bio mlo deprimiran zato što sam počeo da grešim kao i prošle godine na sprint trkama. Sprint će svakako biti deo mog fokusa neko vreme jer moram da konačno istrčim neku sprint trku sa fokusom zadržanim tokom cele trke.
Bojao sam se još jedne prehlade u nizu posle Smederevskog produvavanja ali se i dalje nadam da ću proći bez prehlade. Do neke naredne prilike ostaje mi samo da se fokusiram na sebe jer sam sam sebi najteži protivnik.