субота, 25. јануар 2014.

Za dobro sunčanje potrebne su naočare!!!

Kažu da malo pričam, ali da me dugo pamte. 
Htedoh da napišem blog o svemu i svačemu, ali neću. Likovali bi neki nedo...ani.
Teško je bilo trpeti 2013.godinu, godinu u kojoj su me svi anatemisali, odricali se mene, sklanjali u stranu, uz to još i povreda koju sam vukao skoro tri meseca. A ja sam im vratio sa pobedama na skoro svim važnim trkama u Srbiji. Ove godine mi dodeliše i titulu najboljeg sportiste VS, nešto što sam trebao da osvojim barem još tri puta u poslednje četiri godine. Odjednom postah podoban i za tako nešto, samo se pitam da li to znači da sam sad rehabilitovan?
Sa druge strane, trpim posledice podrške jednoj mladoj osobi, koja bi se nalazila u istoj situaciji kao i ja da nismo reagovali na vreme. Verovatno malo ko zna šta se desilo, pa eto neka pročita ko hoće.
Pri povratku sa SEEOC-a, desila se rasprava oko sastava juniorskog tima za EYOC. Kao i svaki put,  bilo je prodaje mesta, što nije ni čudno. Podržao sam stav da Milica Ilić treba da ide kao najbolja juniorka, da Vokri bude vođa tima, iako ide o svom trošku, a da OSS ne plaća drugom vođi tima. Naravno, selektor je našao sebi aranžman sa reprezentacijom Makedonije, a mene i bar još tri seniora je posle toga, u stilu malograđanske osvete, ponizio u izboru sastava za COMMOF. Kao razlog su navedena neispunjena očekivanja, jer su ipak uložena ogromna sredstva od nula dinara, a senior koji nastupa na tom takmičenju je bio dobar samo na klupskim trkama u seniorskoj konkurenciji. Imali smo mi još dobrih juniora, ali svi su odustajali kad shvate koliko je teško biti dobar senior. 
I na kraju da objasnim neke stvari ljudima seljačkog porekla: čak i Olimpijski šampion ima trenera. 

уторак, 12. март 2013.

Boroka kup 2013

Posle više od dva meseca pauze, odlučio sam se da se pridružim ekipi koju smo Pop i ja organizovali kako bi išli na Boroka kup i posle na kamp u Sloveniju. Nisam bio siguran koliko mogu trčati jer sam tek par dana pre toga primio kortikosteroid u koleno i uradio sam tri treninga po 30min laganog trčanja.
Kad sam se već zadesio u Mađarskoj, trudio sam se da trčim koliko mogu i da smanjim greške na minimum, ali to i nije baš tako lako kad napravim pauzu u trčanju sa kartom od 3-4meseca.Prvog dana sam krenuo trku bez zagrevanja, jer je zagrevanje samo smanjivalo vreme koje mogu trčati bez bolova. Nekako sam završio trku sa bolom već od 30-tog minuta i bio sam srećan kao da sam stazu išao 45min.

Drugog dana sam bio primoran da se zagrejem oko 1km zato što je start bio toliko udaljen. Kad sam krenuo trku trudio sam se da dodajem koliko mogu, a to je stvarno teško bez treninga, i na momente sam imao osećaj u plućima koji me terao na povraćanje. Napravio sam tri male nesigurnosti oko kontrola koje su me koštale oko 2min u ukupnom vremenu i opet ne mogu da ne budem zadovoljan zato što sam posle dugo vremena istrčao preko 16km.




Na kraju se ispostavilo da sam četvrto mesto izgubio za tridesetak sekundi što je više nego iznenađenje za mene s obzirom sa kakvim sam očekivanjima krenuo na put. Ukupni rezultati.
Odmah posle trke, uputili smo se ka Postojni gde smo sledećih sedam dana trebali da provedemo na kampu sa Češkim nacionalnim timom.

уторак, 29. јануар 2013.

Kako sam postao lud (PORTFOLIO No 1)!!!


Kada sam u maju 2010.god polomio metatarzalnu koščicu, tražio sam sparing partnera za Dragu i njene treninge. U to vreme, jedina opcija je bila debeli trut od 120kg koji je mrzeo trčanje i čudio se šta mi to radimo u šumi. Pre nego što se oženio, uvek je mogao da istrči bar 10km lagano sa mnom, ali posle toga se odao porocima porodičnog života i dogurao do magične brojke 120!!!
Prvog dana tih majskih treninga, išao je 3km za nekih 20min i bacio peglu. Kako su se dani nizali, kilaža je bila sve manja i manja a kilometri sve veći i veći. Bio je to sjajan tandem- Draga Nikola, do momenta dok se Draga nije povredila. Posle toga kreće opaka zima gde za opkladu sa Edom Janićem ide prvi put 20km u šumi(Edo je zbog opklade morao ići još 5k iako je bio mrkli mrak).
Kilaža je postepeno padala i trut se ozbiljno primio na orijentiring i konačno shvatio šta mi to radimo. Sada je neizostavni deo svih naših treninga sa kilažom od oko 80kg(nestvarnih 40kg manje za 2god) i redovni učesnik i atletskih trka. Ove zime je spustio svoj rekord na Ušću za 2.30min i istrčao svoj prvi Beli kros. Treninzi postaju pravi atletski i već ove godine očekujem polumaraton ispod 1:20:00 i bar neka medalja sa Prvenstva Srbije.
Predstoji kamp u Mađarskoj i Sloveniji a posle toga duga sezona u Srbiji. Da li će ovo biti iznenađenje sezone ili samo najavu za sledeću-videćemo već u martu na Fruškoj gori.
Do tada, nekadašnji trut može postati primer svima kako se redovno radi, trenira, uči i bori sa svoj klub i konačno - lakše živi sa 40kg manje.
U zdravom telu, zdrav duh-UH!!!





недеља, 13. јануар 2013.

Idu dani...

Posle tronedeljne pauze u oktobru i novembru, opet ću morati da napravim pauzu bez vidljivog kraja. U toku lagane nedelje pred Novogodišnju trku, osetio sam bolove u desnom kolenu koji nisu slutili na dobro. Nisam bio svestan u prvom momentu koliko je ozbiljno, pa sam pokušavao još nekoliko dana da izbegnem neizbežno - pauzu bez vidljivog kraja i sa neizvesnim krajem. Ispostavilo se da imam povredu meniskusa i kako stvari stoje, za mene je ova O sezona završena u januaru. Najbolje što može da mi se desi je da se oporavim bez operacije, ali...Do tada, drugi su na potezu. Jedino što mi uspeva ove godine je nervoza.
P.S. U međuvremenu sam saznao ko je najbolji sportista socijalne ustanove, valjda nisam bio dovoljno dobar čovek ove i poslednje tri godine, ni dovoljno mlad, ni dovoljno žensko. Tako vam je to kad imate privatnu firmu!!! 

среда, 02. јануар 2013.

Dan kada sam rekao ZBOGOM!!!

Možda nije kasno sa 33god okrenuti se sebi i reći ZBOGOM svim onim navikama koje sam temeljno ugrađivao u svoj život. Probuditi se na tlu koje se vekovima zove Srbija, trenutno znači isto što i glumiti u filmu "Trumanov šou" sa Džimom Kerijem ili se buditi na Dan mrmota, jer mi smo godinama u zapletu neke niskobudžetne drame na oronulim daskama pozorišta bez publike. Mi smo sami sebi publika, niko nas ne gleda, niko nam neće tapšati na kraju predstave, koja čini se nikad neće doživeti epilog.
Doživeti sreću postaje privremena mera, jer ako naša sreća zavisi od postupaka drugih ljudi onda stvarno ne možemo biti srećne osobe. Boriti se protiv tih ljudi svrstava nas u kategoriju Don Kihota, čoveka kojega niko nije sreo, ali predanja kažu da se borio protiv vetrenjača. Vetrenjače nisu cilj ovog posta, ali toliko njih je oko nas da se ponekad upitam zašto ne koristimo tu energiju vetra da pravimo struju? Možda bi struju plaćali jeftinije, uz naravno neizbežnu TV pretplatu.
Posle preguranih, verovatno, više od pola života, shvatio sam da sam stekao dve torbe stvari za trening, dve platne kartice, laptop i belog PUNTA sa troje vrata i polomljenim farom, ostvaren dečački san da postanem pilot i jednu neuspešnu sportsku karijeru(bez OI sportista je nula). Faktički ništa i mogu se svrstati u kategoriju ljudi koja kaže SVE SVOJE NOSIM SA SOBOM. Dobro, ja sve svoje mogu poneti sa sobom, ali ionako mi je gepek pun gluposti pa ih ne nosim. 
Malo sam se bavio sobom i uvek sam gledao kako da druge poguram, da im pomognem na uštrb svih stvari koje sam sebi uskraćivao. Kažu da je čovek veliki onoliko koliko pruži drugima, ali šta sam pružio sebi? Ah da, dve torbe stvari, zaboravih.
Nikada nisam slavio Novu godinu i pravio presek života tog 31. decembra, to redovno uradi banaka sa svojim zateznim kamatama, ali ovaj dan posle kad sam se probudio bio je drugačiji. Bilo je vreme da se pogledam u ogledalo, da priznam sebi da neću nikada otići na OI, da ne mogu da imam decu, da će moje kosti ostati ovde, da neće zbog mene stati vetrenjače i da ne mogu kupiti drugi život.
 Na sportskom blogu pišem o prolaznosti života. Možda sam ja vetrenjača?

понедељак, 31. децембар 2012.

Tako je suđeno!!!

Konačno prođe i ova godina. Sa ove tačke gledišta jedna od najtežih u mojoj karijeri i po broju treninga, kilometara, trka ali i pozitvnih i negativnih pritisaka sa strane.
Godinu završavam sa oko 5700km u nogama, 46 trka u 7 zemalja, 3 Prvenstva Srbije, bronzom sa Balkanijade, povredom na Svetskom prvenstvu, prvom Jukolom, operacijom i opet povredom na kraju godine... Dosta teških trenutaka u toku godine na treninzima, ali i lepih na trkama i putovanjima. Mogu se pohvaliti i šestomesečnom suspenzijom koju sam zaradio zbog određenog prevaranta, ali valjda su sad svi srećni. Niko ne spominje minuse, podmladak, treninge, svi su stari tehničari koji gube od neukih trkača.
I taman kad sam odlučio da se povučem i da se više posvetim treniranju drugih, stigao je poziv koji se ne odbija i koji mi daje volju za bar još godinu-dve slatke patnje na treninzima i trkama. 
Sledeće godine, fokus će biti usmeren ka Skandinaviji i velikim štafetama, ali i nekim jačim trkama u okruženju. 
Šest meseci brzo prođe, ljudska sramota nikada. Ćeraćemo se još!!! 

уторак, 22. мај 2012.

SERBIA RULES

Several days ago, Hausken was disqualified in EOC because she went through the impassable fence.


Three weeks ago the same happened in the sprint championship in Serbia, but it is allowed in Serbia. Is IOF prescribed some new rules for Serbia?


 Because of that we will remain on the bottom of the world orienteering for a long time.

недеља, 06. мај 2012.

Tužni dani srpskog orijentiringa

NIJEDAN LOPOV NIKAD SAM NIJE PRIZNAO DA JE NEŠTO UKRAO.


Prvenstvo Srbije na sprint distanci je prošlo taman onako kako sam i očekivao.
Svi koji me poznaju znaju koliko ja ne volim sprint trke i smatram da to i nije orijentiring, a ovakva trka samo potvrđuje to moje mišljenje. Ne omalovažavam ničiji trud ili pobedu, ali ovakve trke su sve osim onoga što jeste orijentiring-mogućnost izbora jedne od varijanti. Od 28 kontrola bila je samo jedna sa dve moguće varijante, ali ko koliko zna o orijentiringu toliko može i da uradi ili da eventualno napravi zanimljivu stazu.
Nego, između kontrola 8 i 9 je bila nacrtana neprelazna ograda koju su mahom svi obilazili kroz nacrtan prolaz. Međutim, nije nepošteno napraviti grešku, svi greše, ali čovek koji se popeo na postolje i zauzeo 2.mesto je prošao kroz rupu u žici i u odnosu na ostatak takmičara napravio razliku od 15-18s. Uvidom u splitove bilo mi je smešno jer je u toku dana i sam priznao da je prošao kroz tu rupu, da bi se danas branio da je toliko brz da nas je ostavio 15-18s. Uz sve to, postoji i svedok koji ga je video da nije išao kroz prolaz već desno kroz ogradu. Najgora stvar je što su ljudi koji su u takmičarskoj komisiji prešli preko tog bezobrazluka i rekli da nemaju osnova da ga diskvalifikuju. Ali kad samo pogledate ko je u komisiji, nije ni čudo što je tako odlučeno jer verovatno ne postoji drugi način da leči svoje malograđanske komplekse, kad već ne može da me pobedi. Ali nisam ja ovde ništa izgubio, izgubio je srpski orijentiring koji je i dalje pod šapom planinarskog bauljanja po karti i to sve zbog ljudi kojima ništa nije važno. U srpskom orijentiringu je i dalje najvažnije da se dobro pojede i popije i skupe veterani da proćaskaju, a niko ne vodi računa o kvalitetu karata, trka, staza... Nazdravlje ti 2.mesto i tebi i onima koji te podržavaju, ali ne zaboravite na niz poraza koji već dugo vremena trpite od mene, i još ćete trpeti. Ja ne bih imao obraza da se pogledam u ogledalo, a kamoli bilo koga drugog da pogledam u oči.


Drugog dana situacija ništa bolja. Trka je krenula tako što su dolazili takmičari koji nisu našli kontrole, koje uzgred nisu bile ni postavljene. Imao sam sreću što sam startovao u 80.min pa sam se nadao da će ih do tada i postaviti. A na stazi svakojakih čuda, kao što rekoh, kako znaju tako i rade. Prva je bila tamo negde, druga negde tamo, treća... Karta me podseća na neke stare koje se mogu naći na netu, kad je tehnologija bila daleko od ove današnje. Na 50% staze nisam mogao tačno odrediti gde sam, ali i sa pola mozga sam pobedio, jer mi je taman toliko dovoljno da pobedim u šumi u Srbiji, čak i one što me na 100m ostave po 18s.
Pošto sam već sada 95% siguran da ću opet pobediti u Kupu Srbije, napraviću pauzu od domaćih trka pa neka se međusobno koprcaju, nameštaju, klupski dogovaraju, pokazuju karte koliko god hoće. Posvetiću se tempiranju forme za Dansku i Jukolu, a uzgred svratiti na 3-4 trke u Mađarsku gde me niko ne mrzi i gde nema srba u organizaciji trke.