Konačno vikend sa temperaturama koje omogućavaju da se skinem u šorc i to sredinom marta. Konačno su počeli i vikendi u kojima imaš mogućnost da se nadmećeš sa drugima na trci, a ne na treningu kao što većina trkača to radi. Tužna je stvar kad shvatite filozofiju trčanja tek u vreme kad ne možete da popravite puno stvari, ali sve ono što se može popraviti i poboljšati treba usmeriti na prave stvari. Nekako poslednjih dve godine radim stvari na onaj način koji me čine srećnim, na način koji mi omogućava da dam svoj maximum na onom mestu gde je najpotrebnije-na trci. Pre samo mesec dana bio sam obeshrabren činjenicom da mi je krvna slika ispod minimuma, jedva sam hodao a kamoli trčao. Najbolje to znaju ljudi koji trče sa mnom, koji me trpe svaki dan i koje moraš imati pored sebe, ma šta god radio. Tužna je stvar što niko ne ceni ono što uradiš,što ovde uvek možeš biti predmet omalovažavanja, kako god dobro radio neke stvari. Većina gleda na to sa tačke kako su oni slabi a ne kako si ti jači od njih. I što bi Pop rekao, posle svih ovih godina znam samo da nisam talentovan, ali zato sam uporan i imam volju da mogu da trpim i radim kao konj. E sad, druga je stvar što brainless trkači ne shvataju koliko je teško trčati po šumi na visokom pulsu sa kartom i još uključivati mozak u to što radiš, mada koliko vidim oni ne mogu da uključe mozak ni da razmisle o tome kako oni i za šta treniraju. Umeju da omalovažavaju, a kad ih pitaš o broju trka koje su istrčali u toku godine, najbroje tri trke na Adi i dve na Ušću i u to se kunu po godinu dana, ali zato naprave preko dvesta trka godišnje na treningu. Ko je ovde lud? Uz sve to, imaju neverovatnu potrebu da lažu ko je šta i po koliko radio i taman čovek može da pomisli da svi mogu ispod 15min na 5km, ali.... Ovde ti mogu oprostiti sve osim uspeha. Zato volim orijentiring, sve se vidi u šumi. Volim i moju šumu na Zvezdari, koja nas ugošćava svake godine od marta do decembra, i koja je jedino bezbedno mesto u gradu od penzosa koji šetaju sa kišobranima posle popodnevne dremke. Nema lepšeg osećaja nego kad se osećam jako na tempu na toj stazi, ili kad u 8h ujutru u još sveže letnje jutro sa grupom trkača napravim tridesetak kilometara, ili kad umrem na fartleku... Jednom je Miloš rekao da je ovo ono zbog čega se vratio u Srbiju, to je bio trening od milion dolara. Nismo ih zaradili, ali smo se osećali kao da jesmo.
Proteklog vikenda sam imao dve trke sa kojima moram biti polovično zadovoljan. U subotu sam na sprintu (nemam trek), napravio previd kod treće kontrole i prošao pored nje misleći da nije moja. Tu sam izgubio ogromnih 50s koje nisam mogao nadoknaditi do kraja i zauzeo sam treće mesto iza Popa i Marka. Mnogi su izostavili tu trku iz svog kalendara zbog toga što je otvoren teren, ali smo Pop i ja otišli sa ciljem da uradimo brz trening sa kartom, koji je naravno uspeo sa oba stanovišta. Konačno smo uradili neku sprint kartu, jer je naš kalendar stvarno osiromašen sa tim trkama(koje stavrno ne volim, ali koje se moraju trčati), a sa trkačke strane brz trening koji će biti svojevrsna superkompenzacija posle svih treninga do sada.
Nedeljno izdanje trke više nego skromno. Da me pogrešno ne razumeju oni koji su bili iza mene, ali ne mogu biti zadovoljan sa 2.40min greške. Sve vreme sam se osećao toliko moćno da mogu da kontrolišem i ritam i kartu, čak sam i na grebenu pre 5.kontrole znao tačno gde sam, ali je taj deo karte toliko skromno predstavljen da stvarno ne mogu objasniti zašto sam otišao ispod nje. Nedostajalo je dosta detalja, ali posle te greške vratio sam se na staro dobro rešavanje naših staza, RAZMIŠLJAJ KAKO ONAJ KOJI JE POSTAVIO KONTROLU I NAPADAJ JE SA STRANE SA KOJE JE ON POSTAVIO-SA PUTA. Kad uradiš par dobrih treninga sa jačima od sebe i na odličnim kartama(kamp u Mađarskoj), prosto mi je ziheraški da tako moram da rešavam stvari, ali to mu dodje jedini način. Na kraju umesto da idem ispod 35min, išao sam 37.28, ispred Ugora i Kovača. Ja se nadam da će nam sledeće nedelje pozitivno rešiti molbu da učestvujemo na Jukoli i da sam zaslužio da kupim kartu Kopenhagen-Helsinki odmah, po nižoj ceni! :-) A sledećeg vikenda umesto da idem na Mađarski Meček, trčaću na terenima Andrevlja jer retke su trke u Srbiji na kojima imam moralnu obavezu da nastupim, zbog ljudi koji je organizuju.
Ovog vikenda put me je naneo ka zapadu Fruške gore na terene Andrevlja. Momci iz Stražilova su napravili trku koja je bila poslednja na fruškogorskoj turneji. Samo saznanje o tome koliko je strm teren, nateralo me je da na startu krenem rezervisano, čuvajući svaki atom snage za drugi deo trke. I do 11.-te kontrole nisam imao apsolutno nikakvih problema, ali na toj i sledećoj kontroli sam napravio 2 minuta greške. Kod obe kontrole sam bio siguran da sam tu negde blizu kruga, ali jednostavno ih nisam video jer su bile u rupi. Posle toga sam odlučio da ipak promenim malo ritam i već na sledeće 3-4 kontrole sam otkačio pratioce bez ikakvog problema. To me je umalo zbunilo jer sam mislio da je ta brzina dovoljna da završim trku do kraja bez cimanja. Međutim, zamalo da me kalkulisanje košta pobede jer je na kraju razlika bila samo 17s. Analizirajući trku sa ove tačke gledišta, mislim da sam podcenio protivnike zbog razlika na prethodnim trkama što me zamalo nije koštalo pobede. Ovako, mislim da je ovo poslednja trka ove sezone na koju ću ići sa pola mozga, zbunjen sa cimanjima oko Novosadskog polumaratona i nerazumevanjem ljubitelja sporta. Na kraju, po navici na Stražilovskom kupu, 1.mesto ispred Ugora i Ćore, ali i 2:0 u duelu Maksimovići-Dokmanovići..JPG)
