Prete mi smrću

Zbog toga što dobijam pretnje smrću zbog pošteno obavljenog posla na kampu i zbog sujete nekih koji me zbog toga napadaju, zbog indolentnog ponašanja ljudi u Savezu i neiskazanje želje da se nešto promeni, ali i zbog svih onih koji me podržavaju odlučio sam sledeće:

TRENIRAĆU JOŠ VIŠE I JAČE, BIĆE SVE TEŽE POBEDITI ME I MOJI CILJEVI I DALJE OSTAJU FINALA SVETSKOG I EVROPSKOG PRVENSTVA, KAO I BODOVI U SVETSKOM KUPU, A NE BALKANSKA TURISTIČKA PUTOVANJA.

Hvala svima koji su me podržali u mojim odlukama.

Par dana posle

Par dana posle Samanjca još uvek osećam umor u nogama, ali pošto imam nove ciljeve ne mogu ići na more ili u kafanu, niti dozvoliti da nabacim par kilograma viška kao neki reprezentativci. Tek sad vidim kolika je razlika između onog Blaža od pre tri godine i danas. Možda sam u nedelju posle trke drugo mesto smatrao neuspehom, ali kada vidim koliko sam ipak napredovao za tri godine ni to drugo mesto nije loše. Nadam se da ću pronaći lovu da sledeće godine učestvujem na jačim trkama i da valjda neću imati peh sa povredama, kao što je lom stopala od ove godine. Ostaje samo žal što sam posle loma stopala sve treninge i fokus preusmerio na BOC, ali zbog poznatih događaja od toga nema ništa.

Već sledeće nedelje, dok neki budu na reprezentativnoj ekskurziji, idem na Prvenstvo Mađarske u sprintu. Sprint nije moja omiljena disciplina, ali uvek je lepo učestvovati u konkurenciji od preko stotinjak ljudi, i to još dve trke u jednom danu, kvalifikacije i finale. Nadam se da ću ovog puta ući u A finale i u nedelju od 15h boriti se za plasman u prvih 6mesta.

Posle te trke, fokus bacam na Prvenstvo Mađarske na dugim distancama, 16.-17.10. negde u planinama kod Vesprema. To će ujedno biti i poslednje takmičenje za koje se spremam za ovu godinu, a sva takmičenja na koja budem išao do tada imaće samo trening funkciju i ići ću bez posebne pripreme i odmora. Do tada se vraćam treninzima i pokušaću da izbegnem planinare i šetače što je više moguće.

Samanjac ( iliti PLAZMA-neke stvari se nikada neće promeniti)

Prošlog vikenda sam shvatio koliko stvari mogu izgledati drugačije kada se gledaju sa iste pozicije.
Dugo sam čekao nedeljnu trku na strašnom Samanjcu(ovo strašan je zbog kamenja a ne zbog toga što je teren tehnički zahtevan kao što mnogi misle), a kao propratna pojava je bio subotnji sprint na Grzi, koji se bodovao za Kup Srbije.

Trka u subotu je bila kao i mnoge u Srbiji, taman da se upotpuni prazan dan i da se ljudi dobro izgrebu. Ne shvatam poentu ovakvih trka, ali pošto sam uzeo 100poena i obezbedio pobedu u Kupu Srbije sve im je oprošteno.

I dolazi nedelja. Start trke je sve bliži a ja sam skroz bio neispavan. Dozvolio sam sebi luxuz da dve noći provedem u džungli od grada - Jagodini, boraveći u kući između diskoteke i kafane. Dve noći bez sna su mnogo. Došao sam na start neispavan, nervozan i da nije bilo Prvenstvo i Samanjac, ne bih sigurno startovao, ovako... Imao sam prostu taktiku, ne pogrešiti i ići pravo koliko god je moguće, jer su mi noge bile kao kamenje teške. Krenuo sam bez ikakvog respekta prema terenu i maltene do 13.kontrole nisam imao nikakvih problema sa kartom. 13.konrola mi je dodala nekih 90sek vremena jer sam ubeđen da je nisko postavljena u odosu na teren, odnosno karta tu nije baš najsrećnija. Voleo bih da vidim trekove drugih trkača na tom mestu. Usput sam obilazio neke trkače iz svih kategorija i konačno trčao sam trku, bez šlepera. I kada sam već omirisao kraj napravio sam krug od oko 4min posle 24.kontrole. Izlazeći sa kontrole na 10sek sam bacio fokus sa karte i nisam mogao da se lociram sledeća 3min, koja su na kraju bila odlučujuća da izgubim prvo mesto na Prvenstvu. Kada sam se locirao i pogledao na sat bilo mi je jasno da je to veliko kucanje ali sam do kraja nastavio u istom ritmu. Pred kraj opet pravim još nekih 90sek greške i mirno ulazim u cilj, čuvši da sam drugi. Bilo mi je jasno i pre početka trke na niko drugi neće biti u konkurenciji osim nas dvojice, što se i ostvarilo, Ugor prvi, ja drugi. Mnogo dobra karta i teren, malo me iznenadilo sto nisu iskoristili centralni deo karte nego samo krajeve.
Ukupno na Južnom kučaju treće mesto, drugo mesto na Prvenstvu Srbije na dugim distancama.

I kako svaka priča ima poentu, i ova me je nečemu naučila. Nisam znao dosada da reprezentacija služi za čašćavanje, motivisanje, nagrađivanje i odmor. Naša reprezentacija koja će nastupiti na Balkanijadi je skup masnih šetača, šlepera, alkosa i planinara koje treba nagraditi učešćem u istoj, čast izuzecima. Pošto je moje shvatanje sporta drugačije, odnosno takvo da se reprezentativni dres mora zaslužiti radom i rezultatima, neću nastupati na Balkanijadi. Ove godine su reprezentaciju sastavljali humanisti, rekreativci i planinari pa je poenta za sve one koji žele da udju u istu da sledeće godine što manje treniraju, što ređe dolaze na trke, što češće se bude pijani i što manje gledaju kartu na trkama i biće sigurno u konkurenciji za Balkanijadu, a još i ako se lepo smeše možda ih pošalju i na WOC, EYOC ili JWOC. Samo me interesuje šta će biti ako ne osvoje 3.mesto u ukupnom plasmanu, hoće li članovi UO skupiti pare iz svojih džepova koje će potrošiti za neke na BOC-u i vratiti ih na račun Saveza zbog svojih odluka, ili iz moralnih razloga se povući ili će kao i do sada mirno gledati kako sport propada? Ovo je ipak sport, a oni svi zajedno imaju manje pretrčanih kilometara u životu nego ja godišnje, ali nažalost imaju pravo pogrešnog odlučivanja. Nazdravlje vam bilo. Ja sam svoje obavio, odradio sam kamp za džabe, zanemario svoje treninge zarad drugih, a onda je moje mišljenje, analiza i ja sam pomnoženo sa nulom.

Zato je srpski orijentiring kao PLAZMA-neke stvari se nikada neće promeniti.