Danas je održano Prvenstvo Srbije u sprintu u Topoli. Lepo jutro, uz malo vetra koji je davao subjektivan osećaj hladnoće, nije najavljivao krah mojih ovogodošnjih očekivanja. Na početku sezone sam se nadao da mogu doći u kombinaciju za ulazak u reprezentativni tim za Balkanijadu i Svetsko prvenstvo, ali posle ove trke mislim da je sve gotovo. Nastavio sam niz loših trka od prošlog vikenda i bio sam toliko psihički prazan posle trke da nisam hteo ni sa sobom da se sretnem. Ovde više nije ni forma u pitanju, ni psihološka priprema za trku, ovde čovek treba da se spremi psihički i za kartu. Rekao sam da više nikad neću komentarisati kartu na O-grupi, ali ovde mogu da pljujem sve do mile volje pa ko neće da čita i ne mora. Kod nas čovek ne sme da se osloni više ni na šta. Počeo sam da sumnjam u sebe na sprint karti, gde se maltene vide ćoškovi karte, ovo je bila klasična trka za gubljenje samopouzdanja. Ne verujem svojim očima šta vidim na karti, pravci me zbunjuju, izohipse sačuvaj bože... Ovde više nije stvar forme već je bolji onaj ko se bolje snađe. Bolje je da se čovek rodi bez kurca nego bez sreće, ako ima dovoljno sreće porašće mu i kurac! Ne omalovažavam ničiju pobedu, svaka čast svima, ali dokle više da menjam u toku trke odnose- koliko je 100m u jednom delu karte a koliko u drugom. Ako neko zna kako se upoređuju karte, neka preklopi google snimak i kartu pa neka vidi. Ispade da je još i najmanje bitno što nema stanice na kontroli i što treba da je tražim po rupi. Možemo mi svi biti dobri drugari i lepo se pozdraviti na trkama, ali mnogi od nas gube vreme trenirajući, uklapajući trenige sa svojim obavezama, putujući sa trke na trku, povrede da ne pominjem, naravno sve to i košta, i na kraju doživeti ovakve trke. Skidam kapu Karlovčanima, jedina dobra karta kod nas, ali koliko para toliko i muzike. Najbolje da sledeće godine klubovi zamole svoje najbolje pionire i juniore da im nacrtaju kartu, najmanje će koštati. Popizdeo sam. Znam da treba prvo da pobedim sebe pa ostale, ali više ne znam protiv koga se takmičim. Verovatno još nisam dovoljno sazreo za ovaj sport, ali neću odustati od jednog cilja a to je da pokušam u narednim godinama da se izborim za finale Svetskog prvenstva. Neka se nasmeje svako ko ne zna koliko sam tvrdoglav, ali bar imam cilj. Ja sam sportista celog života, celog života sam asketa na neki način, trčim i takmičim se zato što je to moj stil života, a ne zbog toga što su mi tata i mama planinari koji su našli dobru varijantu da im se deca provozaju i druže i da budu reprezentativci. Danas sam bukvalno položio oružje na karti, kapitulirao sam.
