Konačno sam stigao kući i imam pristup netu bez ikakvih ograničenja. Ako izuzmem to i činjenicu da je klopa za neke bila prilično oskudna, ovo putovanje mogu svrstati među najbolje u životu. Putovanje kroz prelepe krajeve, trčanje po veoma izazovnim terenima i uz ekipu ljudi koja diše u istom ritmu gde je zezanje zagarantovano-ništa mi drugo nije preostalo nego da uživam.Ove godine WMOC je održano u gradiću Voruu blizu estonsko-ruske granice. Na programu je bila duga, srednja i štafeta.
Prva trka je bila duga distanca na 15.1km. Već prethodnog dana na modelu
videli smo kako je uzbudljiv, zahtevan i za naše uslove neobičan teren, gde je više od 50% šume obraslo mahovinom. Neverovatno. Na dan trke je počela da pada kiša koja je još i dodatno otežala ulove na karti. I već kod prve kontrole imam oko 1min greške, jer sam tražio kontrolu na drugom grebenu, mada nisam bio jedini koji je tamo tražio jer su svi imali problema sa njom. Na 3. kontroli sam u reonu kontrole pomislio da je u uvali i otišao sam desno od nje, ali tek kad sam stao video sam da je na grebenu i vratio se do nje. Na putu do 6. kontrole sam imao nesreću da se nabijem na granu u stomak a bol je bio toliki da mi je u momentu počelo da se vrti u glavi i imao sam mučninu, i posle toga samo ja znam kako sam uopšte došao do cilja. Nikad mi teže nije pala neka trka do sad u životu, ali jednostavno nisam hteo da stanem zbog rezultata ekipe. Do kraja trke sam bukvalno preživljavao na stazi. Na kraju sam imao vreme od 115 minuta.
Druga trka je bila na 5.4km po veoma neobičnom terenu, samo močvare i granje. Ko nije trčao po takvim terenima ne može sebi stvoriti sliku u glavi kako to izgleda. Bojao sam se kako će stomak i noga reagovati na napor posle zdarca, a
li kad trka krene sve se zaboravlja. Ušao sam previše stegnuto i već na trećoj kontroli pravim grešku. Kad sam se vratio u ritam i pomislio da je to bilo OK do kraja trke, na cilju me dočekalo još jedno iznenađenje, nisam overio 13.kontrolu. Užas.
Na štafeti sam trčao prvu izmenu u drugoj štafeti jer zbog loših trka i trenutnog fizičkog stanja nisam hteo da se mešam u sastav prve štafete, što je bilo i realno. Na štafeti sam krenuo bez jurcanja za grupom jer nisam osećao da bilo koga mogu da pratim. Već na putu od druge ka trećoj kontroli sam pao i polomio kompas i ostao sam samo sa lupom u ruci. Odatle do druge vidne kontrole sam birao uglavnom puteve i brdašca za orjentire. Usput sam 
pokupio i granu koja me ubola ispod oka, ali nisam osećao nikakav bol do kraja trke, mada sam na trci pao milion puta, tako da i ne znam kada sam se udario. U prvoj trećini staze sam napravio obilaženje 5. kontrole preko tudje i tu sam izgubio sve trkače u šumi. Do druge vidne sam zaostao 6 min iza vodeće grupe i tek sam tu dobio drugi kompas. Na kraju 7.2km za 47.02. tek kad sam stao osetio sam bol i pulsiranje ispod oka ali nisam hteo da paničim i na kraju je sve ispalo OK.
Šta reći o ovom takmičenju više osim da je ispunilo očekivanja svih nas koji smo otišli tamo. Tereni su stvarno vrhunski, najlepši po kojima sam trčao, jer ni u jednom trenutku se ne smeju potceniti dvoizohipsične karte i svo rastinje u njima. Ostaje mi samo da sledeće godine probam da sklopim finansijsku konstrukciju i odem na skandinavske terene, jer tek posle trčanja na ovakvim terenima može se osetiti pravi gušt orijentiringa.
A slobodno vreme - to je odrađivala naša mašta, bilo je vrhunski.
Prva trka je bila duga distanca na 15.1km. Već prethodnog dana na modelu
videli smo kako je uzbudljiv, zahtevan i za naše uslove neobičan teren, gde je više od 50% šume obraslo mahovinom. Neverovatno. Na dan trke je počela da pada kiša koja je još i dodatno otežala ulove na karti. I već kod prve kontrole imam oko 1min greške, jer sam tražio kontrolu na drugom grebenu, mada nisam bio jedini koji je tamo tražio jer su svi imali problema sa njom. Na 3. kontroli sam u reonu kontrole pomislio da je u uvali i otišao sam desno od nje, ali tek kad sam stao video sam da je na grebenu i vratio se do nje. Na putu do 6. kontrole sam imao nesreću da se nabijem na granu u stomak a bol je bio toliki da mi je u momentu počelo da se vrti u glavi i imao sam mučninu, i posle toga samo ja znam kako sam uopšte došao do cilja. Nikad mi teže nije pala neka trka do sad u životu, ali jednostavno nisam hteo da stanem zbog rezultata ekipe. Do kraja trke sam bukvalno preživljavao na stazi. Na kraju sam imao vreme od 115 minuta.Druga trka je bila na 5.4km po veoma neobičnom terenu, samo močvare i granje. Ko nije trčao po takvim terenima ne može sebi stvoriti sliku u glavi kako to izgleda. Bojao sam se kako će stomak i noga reagovati na napor posle zdarca, a
li kad trka krene sve se zaboravlja. Ušao sam previše stegnuto i već na trećoj kontroli pravim grešku. Kad sam se vratio u ritam i pomislio da je to bilo OK do kraja trke, na cilju me dočekalo još jedno iznenađenje, nisam overio 13.kontrolu. Užas.
Na štafeti sam trčao prvu izmenu u drugoj štafeti jer zbog loših trka i trenutnog fizičkog stanja nisam hteo da se mešam u sastav prve štafete, što je bilo i realno. Na štafeti sam krenuo bez jurcanja za grupom jer nisam osećao da bilo koga mogu da pratim. Već na putu od druge ka trećoj kontroli sam pao i polomio kompas i ostao sam samo sa lupom u ruci. Odatle do druge vidne kontrole sam birao uglavnom puteve i brdašca za orjentire. Usput sam 
pokupio i granu koja me ubola ispod oka, ali nisam osećao nikakav bol do kraja trke, mada sam na trci pao milion puta, tako da i ne znam kada sam se udario. U prvoj trećini staze sam napravio obilaženje 5. kontrole preko tudje i tu sam izgubio sve trkače u šumi. Do druge vidne sam zaostao 6 min iza vodeće grupe i tek sam tu dobio drugi kompas. Na kraju 7.2km za 47.02. tek kad sam stao osetio sam bol i pulsiranje ispod oka ali nisam hteo da paničim i na kraju je sve ispalo OK.Šta reći o ovom takmičenju više osim da je ispunilo očekivanja svih nas koji smo otišli tamo. Tereni su stvarno vrhunski, najlepši po kojima sam trčao, jer ni u jednom trenutku se ne smeju potceniti dvoizohipsične karte i svo rastinje u njima. Ostaje mi samo da sledeće godine probam da sklopim finansijsku konstrukciju i odem na skandinavske terene, jer tek posle trčanja na ovakvim terenima može se osetiti pravi gušt orijentiringa.
A slobodno vreme - to je odrađivala naša mašta, bilo je vrhunski.
Нема коментара:
Постави коментар